Иглање је врста механичког ојачања, које се почело користити у производњи филца. Већ 1870. године британска компанија направила је прототип машине за иглање. Међутим, тек четрдесетих година прошлог века бајватер је значајно побољшао стару акупунктурну машину, која је поставила темеље за развој савремене акупунктурне технологије. Џејмс ловачка компанија је 1957. године додатно побољшала механизам за уравнотежење ексцентричног точка точковастог погона иглене машине, тако да је брзина спринта достигла 800 пута / мин. Сталном применом нове технологије и нових материјала, перформансе савремених акупунктурних машина су знатно побољшане. Брзина и ширина машине могу достићи 3000 пута / мин, односно 16 м.
Основни принцип методе иглања је: опетовано иглавање пухасте мреже иглом троугластог пресека (или другог облика) и куком на ивици. Када се хиљаде игала убаце у мрежу 1, кука на игли 2 носиће нека влакна на површини мреже са иглом кроз мрежу. Истовремено, због ефекта трења, мрежа ће бити стиснута. Када игла уђе у одређену дубину, она се поново подиже. У овом тренутку, јер је бодља у смеру кретања казаљке на сату, влакно напушта бодљу и остаје у мрежи влакана у готово вертикалном стању, баш као и већина влакана Исток ГГ; закуцајте мрежу влакана, тако да се мрежа са компримованим влакнима неће вратити у првобитно стање, што чини да иглом избушени неткани материјал одређене дебљине и чврстоће.
